Srednjovekovna Evropa, poprište neprestanih previranja i borbe za moć, iznedrila je na tlu današnje Slovenije jednu od najintrigantnijih i najdinamičnijih plemićkih porodica – Celjske grofove. Njihov uspon, od skromnih vlasnika zamka Žovnek u Gornjoj Savinjskoj dolini u 12. veku, do statusa kneževske porodice Svetog rimskog carstva u 15. veku, predstavlja paradigmatičan primer vešte politike, strateških brakova i vojničke snage u kompleksnom mozaiku centralnoevropskih odnosa. Teritorija koju su kontrolisali, ležeći na raskrsnici germanskog, slovenskog i romanskog sveta, bila je ključna geopolitička tačka, most između Austrije, Mađarske i Venecije, što im je omogućilo da igraju ulogu arbitra, saveznika i ponekad neprijatelja mnogo moćnijim susedima. Uspon Celjskih započinje krajem 13. veka, kada se Konrad I od Žovneka prvi put pominje kao "gospodar Celja", a procvat doživljava tokom 14. i prve polovine 15. veka, posebno pod vođstvom Hermana II i njegovog unuka Ulriha II, obeležavajući epohu u kojoj su Celjski bili ne samo regionalna sila, već i akteri na široj evropskoj političkoj sceni.
Geopolitički kontekst njihovog uspona bio je izuzetno kompleksan. Sveto rimsko carstvo, nominalni suveren, bilo je u procesu decentralizacije, sa sve većom moći regionalnih dinastija. Habsburzi su se, kao vojvode Štajerske, Koruške i Kranjske, afirmisali kao dominantna sila u austrijskim zemljama, ali su Celjski, kao direktni vazali cara, imali specifičan položaj koji im je omogućavao određeni stepen autonomije. Sa istoka je pretila rastuća moć Ugarske, dok su na jugu sve jači bili Mlečani i, posebno, opasnost od Osmanskog carstva, koje je od kraja 14. veka postajalo dominantna pretnja celom regionu. Celjski su vešto manevrisali između ovih velikih sila, sklapajući saveze, menjajući strane kada je to bilo oportuno, i koristeći sukobe drugih u svoju korist. Njihova strategija se bazirala na akumulaciji poseda, što su postizali kupovinama, mirazima, zalogama i osvajanjima, čime su formirali prostranu grofoviju koja je obuhvatala veliki deo današnje Slovenije, delove Hrvatske (posebno Zagorje) i južne Austrije.
Centralna figura u učvršćivanju moći Celjskih bio je Herman II (oko 1362–1435), jedan od najznačajnijih državnika i vojskovođa svog vremena. Njegova vladavina, koja je trajala više od pola veka, predstavljala je zlatno doba Celjskih grofova. Herman II je bio izuzetno sposoban diplomata, koji je svoju porodicu uzdigao na najviše lestvice evropskog plemstva. Njegova sestra Ana bila je udana za ugarskog kralja Ladislava Napuljskog, a on sam je u ključnom trenutku, tokom Luksemburškog naslednog rata, pružio podršku Sigismundu Luksemburškom, kasnije caru Svetog rimskog carstva i kralju Ugarske i Češke. Brak Hermanove kćerke Barbare Celjske sa Sigismundom Luksemburškim 1405. godine, koja je kasnije postala ugarska kraljica, češka kraljica i carica Svetog rimskog carstva, bio je diplomatski potez par excellence. Ovaj brak je Celjskima doneo neviđeni prestiž i uticaj, pozicionirajući ih u sam centar evropske politike. Godine 1436. Celjski su uzdignuti u status državnih knezova (Reichsfürsten), što je bio vrhunac njihovog političkog uspona, potvrda njihove suverene pozicije unutar Carstva, izuzimajući ih od vlasti regionalnih vojvoda, uključujući i same Habsburgovce.
Ipak, upravo su odnosi sa Habsburgovcima, koji su sebe smatrali legitimnim gospodarima austrijskih zemalja, bili konstantan izvor napetosti i sukoba. Iako su Celjski ponekad bili njihovi saveznici, češće su bili rivali, boreći se za kontrolu nad posedom i uticaj u pograničnim regionima. Herman II je uspeo da vešto balansira između ugarskog kralja i austrijskih vojvoda, često koristeći jednog protiv drugog. Njihova strateška mreža zamaka, uključujući Celje, Ptuj, Veliko Turnišče, bili su ne samo centri moći, već i ključne vojne tačke za kontrolu trgovačkih puteva i odbranu teritorije. Unutar svoje grofovije, Celjski su razvili efikasnu administrativnu strukturu, sa kastelanima, sudijama i službenicima koji su upravljali njihovim prostranim domenima. Osnovali su i podržavali gradove, dodeljujući im privilegije, što je doprinelo ekonomskom razvoju i jačanju njihove baze moći.
2. Diplomatija, ratne operacije i vojna taktika[2]
Vojna snaga i diplomatska veština bile su neraskidivo povezane u strategiji Celjskih grofova, omogućavajući im ne samo opstanak u turbulentnom srednjem veku, već i impresivan uspon. Herman II je, kako smo već naznačili, bio majstor diplomatskih pregovora i vojnih kampanja. Njegova podrška Sigismundu Luksemburškom tokom dinastičkih previranja, posebno oko ugarske krune i kasnijeg carskog izbora, bila je presudna. Herman je spasao Sigismunda iz zatočeništva 1401. godine, što je stvorilo duboku vezu lojalnosti i zahvalnosti. Ova veza je rezultirala ne samo brakom Barbare Celjske sa Sigismundom, već i značajnim teritorijalnim ustupcima i jačanjem položaja Celjskih unutar carstva. Kroz seriju veštih sporazuma, Herman II je stekao kontrolu nad važnim gradovima i zamkovima, uključujući Varaždin, Medvedgrad i Kostajnicu, čime je značajno proširio svoje posede u Hrvatskoj i Slavoniji. Njegova uloga kao Sigismundovog savetnika i punica ugarske kraljice učinila ga je jednim od najuticajnijih ljudi u Centralnoj Evropi.
"Celjski grofovi, iako ne po poreklu kraljevi, niti po carskom blagoslovu vojvode, svojom su lukavom diplomatijom i snažnim mačem stvorili carstvo koje je često nadmašivalo moć onih koji su ih okruživali. Njihova sposobnost da se prebace s jedne strane na drugu, da savezuju sa carem protiv Habsburgovaca, a zatim sa Habsburgovcima protiv mađarskih velikaša, bila je temelj njihove moći. Nisu se plašili ni sukoba sa Osmanlijama, hrabro braneći granice hrišćanstva." – Iz pisma Anonimnog Kancelara sa Dvora Leopolda III Habsburškog, oko 1420.
Vojne operacije Celjskih bile su raznolike, obuhvatajući odbranu sopstvenih poseda, učešće u širim koalicijama i kaznene ekspedicije. Suočavali su se sa kontinuiranim pretnjama, prvenstveno od Habsburgovaca. Ratovi sa Habsburgovcima, često lokalnog karaktera, vođeni su zbog graničnih spornih područja, prava na carine i feudalne zavisnosti. Na primer, takozvani "Baumkircherov rat" (iako je to kasniji konflikt, Celjski su imali slične sukobe pre toga) ili niz sukoba u prvoj polovini 15. veka, svedoče o stalnoj borbi za hegemoniju. Celjski su razvili impozantnu mrežu utvrđenja – Celjski stari grad, Žovnek, Ptuj, Kostanjek – koji su služili kao odbrambene tačke i administrativni centri. Njihova vojska se sastojala od feudalnih vazala, koji su bili obavezni da služe sa svojim naoružanjem, ali su se u većim kampanjama oslanjali i na plaćenike, što je bila uobičajena praksa tog doba. Ovi plaćenici, često iskusni vitezovi i strelci, davali su fleksibilnost i udarnu moć njihovim snagama.
Pored unutrašnjih sukoba, Celjski su igrali značajnu ulogu u odbrani hrišćanstva od osmanskih upada. Kao gospodari pograničnih područja, direktno su se suočavali sa osmanskom ekspanzijom na Balkanu. Herman II je učestvovao u bici kod Nikopolja 1396. godine, jednoj od najvećih krstaških bitaka protiv Osmanlija, gde je jedva izbegao smrt. Njegova uloga u spašavanju Sigismunda nakon katastrofalnog poraza kod Nikopolja dodatno je učvrstila njihovu vezu. Kasnije, Celjski su bili ključni u organizovanju odbrane južnih ugarskih i hrvatskih granica, podižući utvrđenja i okupljajući vojsku za borbu protiv turskih pljačkaških hordi. Ulrih II (1406–1456), Hermanov unuk i poslednji muški predstavnik porodice, nastavio je ovu tradiciju, aktivno se angažujući u borbi protiv Osmanlija. Njegova pogibija u Beogradu 1456. godine, tokom opsade grada koju je predvodio Janoš Hunjadi, predstavlja tragičan vrhunac njegovog života i ujedno označava kraj muške linije Celjskih grofova.
Taktički gledano, Celjski su primenjivali srednjovekovne vojne doktrine, kombinujući tešku konjicu sa pešadijom i strelcima. Njihova taktika se često oslanjala na brzinu i iznenađenje, ali i na vešto korišćenje terena i snagu svojih utvrđenja. Upravljanje logistikom za dugačke kampanje, finansiranje plaćenika i održavanje discipline među raznorodnim trupama bili su stalni izazovi. Ipak, njihova sposobnost da okupe značajne snage i da ih efikasno koriste u odbrani i napadu svedoči o visokom stepenu vojne organizacije i strategijskog planiranja. Ponekad su se služili i gerilskim ratovanjem u odbrani planinskih prolaza, a u ofanzivama su koristili opsadne sprave, iako su velike opsade bile retke i izuzetno skupe. Vojna reputacija Celjskih bila je neosporna, a njihovi vitezovi smatrani su hrabrima i veštima, što im je osiguravalo poštovanje, ali i strah kod protivnika.
3. Ekonomija, rudarstvo, trgovina i svakodnevni život
Ekonomski temelj moći Celjskih grofova ležao je u veštom upravljanju njihovim prostranim domenima i iskorištavanju bogatih prirodnih resursa regiona. Njihova grofovija, strateški pozicionirana na važnim trgovačkim putevima između centralne Evrope i Jadrana, bila je žila kucavica za protok robe, ljudi i ideja. Zemljoradnja je, naravno, bila primarna delatnost, sa feudalnim sistemom koji je obavezivao seljake na rad i davanje desetine. Žitarice, vino i stoka činili su osnovu poljoprivredne proizvodnje. Međutim, ono što je Celjske izdvajalo od mnogih drugih plemićkih porodica bilo je njihovo ulaganje u rudarstvo i kontrola nad unosnim trgovačkim rutama, što im je omogućilo da akumuliraju značajno bogatstvo i finansiraju svoje ambiciozne političke i vojne poduhvate.
Rudarstvo je predstavljalo jedan od stubova ekonomije Celjskih. Regija je bila bogata rudama, prvenstveno gvožđem, olovom, a u manjoj meri i srebrom. Najznačajniji rudnici nalazili su se u okolini Laškog, Hrastnika i Rogaške Slatine. Celjski su ulagali u razvoj rudarstva, privlačeći rudare iz saksonskih i tirolskih rudarskih centara, donoseći sa sobom napredne tehnike eksploatacije i obrade ruda. Rudnici su bili direktno pod njihovom kontrolom ili su ih izdavali u zakup preduzetnicima, uz obavezu plaćanja dela profita grofovima. Gvožđe se topilo i obrađivalo u lokalnim kovačnicama, proizvodeći oruđe, oružje i razne metalne proizvode koji su se prodavali širom regiona. Prisustvo ovih ruda i metalurške industrije značajno je doprinelo razvoju zanatstva i specijalizovanih naselja.
Trgovina je bila drugi ključni faktor njihovog ekonomskog uspeha. Celje, njihov glavni grad, postalo je važno trgovačko središte, koristeći svoj položaj na raskrsnici puteva koji su povezivali Beč sa Zagrebom i dalje sa Jadranskom obalom, te italijanske gradove sa Panonskom nizijom. Celjski su kontrolisali ključne prelaze i puteve, namećući carine i takse na prolaz robe. Ovaj sistem je obezbeđivao stalan priliv prihoda u njihovu riznicu. Trgovalo se raznovrsnom robom: od soli, vina, tekstila, krzna, do metala, drveta i poljoprivrednih proizvoda. Celjski su aktivno podržavali razvoj gradova i trgovačkih naselja, dodeljujući im gradske privilegije, prava na održavanje sajmova i tržnica, što je dodatno stimulisalo ekonomsku aktivnost. Neki dokumenti ukazuju na to da su imali i vlastitu kovnicu novca, iako su često koristili i tuđe kovani novac.
Svakodnevni život u grofoviji Celje, kao i u većini srednjovekovnih feudalnih država, bio je podeljen između plemstva, sveštenstva i seljaštva. Plemstvo je živelo u zamkovima, upravljajući svojim posedima i vežbajući ratne veštine. Dvorski život u Celju bio je relativno raskošan, posebno za vreme Hermana II i Ulriha II, koji su privlačili umetnike, muzičare i učene ljude. Iskopine i arheološki nalazi u celjskom Starom gradu svedoče o bogatstvu i sofisticiranosti njihovog dvora. Seljaci su činili većinu stanovništva i živeli su u teškim uslovima, obrađujući zemlju i ispunjavajući feudalne obaveze. Ipak, relativna stabilnost koju su Celjski pružali u odnosu na druge regije, uz ekonomski prosperitet, doprinela je da su se u njihovim zemljama razvili i zanati i specijalizovana zanimanja, a gradovi su postajali magnet za ljude koji su tražili bolji život. Urbanizacija je, iako spora, bila prisutna, sa gradovima poput Celja, Laškog, Slovenske Bistrice i Žaleca koji su rasli i razvijali se pod protektoratom grofova. Žene, bez obzira na stalež, igrale su ključnu ulogu u vođenju domaćinstva, a plemkinje su često bile uključene u političke i ekonomske poslove, posebno tokom odsustva svojih muževa.
Duhovnost je u srednjem veku prožimala sve sfere života, a Celjski grofovi, kao i ostalo visoko plemstvo, bili su svesni moći i uticaja Crkve. Njihov odnos sa crkvenim institucijama bio je kompleksan, kombinujući duboku religioznost, strateško pokroviteljstvo i pragmatično korišćenje crkvene mreže za jačanje sopstvene političke moći i legitimacije. Celjski su bili značajni donatori i osnivači crkvenih zadužbina, što je bila uobičajena praksa plemstva tog doba za spas duše i demonstraciju bogatstva i statusa. Njihova grofovija je bila prošarana crkvama, kapelama i manastirima koji su svedočili o snažnoj religijskoj posvećenosti.
Jedna od najznačajnijih zadužbina Celjskih je Kartaški samostan Pleterje, koji je 1403. godine osnovao Herman II. Ovaj manastir, jedan od retkih preostalih kartezijanskih manastira u Evropi, predstavljao je oazu mira i molitve, ali i centar za očuvanje znanja i umetnosti. Herman II je Kartažanima dodelio značajne posede i privilegije, čime je osigurao njihov opstanak i prosperitet. Manastiri su bili ne samo centri duhovnog života, već i važni ekonomski entiteti, sa sopstvenim posedom, radionicama i često aktivnim u poljoprivredi. Pored Pleterja, Celjski su podržavali i druge verske zajednice, uključujući franjevce u Celju, čiji je samostan bio značajan centar gradskog života i duhovnosti. Kroz ove donacije, grofovi su jačali svoj uticaj nad crkvenom hijerarhijom u svojim domenama i osiguravali molitve za sebe i svoje pretke.
Umetnička baština koju su Celjski ostavili za sobom, iako ne uvek direktno, posredno svedoči o njihovom bogatstvu i ukusu. Mnoge crkve i kapele u njihovim domenama su bile ukrašene freskama i oltarnim slikama koje su naručivali grofovi ili lokalno plemstvo pod njihovim uticajem. Nažalost, mnogi od ovih umetničkih dela su stradali tokom vekova, ali preživeli fragmenti, kao i arheološki nalazi u celjskom Starom gradu, daju uvid u sofisticiranost dvorske kulture. Freske u kapeli Starog grada u Celju, iako oštećene, pokazuju visok nivo izrade i ikonografiju tipičnu za kasni srednji vek. Osim toga, Celjski su, kao i drugi evropski dvorovi, bili mecene putujućim umetnicima i zanatlijama, što je doprinelo razmeni kulturnih uticaja.
Književna baština Celjskih, iako nije bila obimna u smislu produkcije originalnih dela na njihovom dvoru, ogleda se u dokumentima, poveljama i korespondenciji koja svedoči o visokom stepenu pismenosti i administrativne organizacije. Latinski je bio jezik administracije i crkve, dok se nemački koristio u svakodnevnoj komunikaciji plemstva i trgovaca. Slovenski jezik, jezik većine seljaštva, nije imao formalnu pismenu tradiciju u tom periodu, ali je bio prisutan u usmenoj književnosti i svakodnevnom govoru. Manastirski skriptorijumi, poput onog u Pleterju, igrali su važnu ulogu u prepisivanju liturgijskih knjiga, hronika i drugih tekstova, čime su očuvali znanje i pismenost. Iako Celjski nisu bili poznati kao veliki pokrovitelji poetske ili prozne književnosti, njihovi dvorovi su bili mesta gde su se cenile hronike i rodoslovlja, koje su služile za legitimaciju njihove moći i plemenitog porekla. Priče o Veroniki Desinićkoj i Frideriku II Celjskom, iako su kasnije poprimile legendarne okvire, imaju svoje korene u burnom životu na dvoru Celjskih i svedoče o bogatoj narativnoj tradiciji koja se razvijala oko ove moćne porodice.
5. Kulturni uticaj i dugoročno istorijsko nasleđe
Izumiranje Celjskih grofova sa smrću Ulriha II u Beogradu 1456. godine nije označilo kraj njihovog uticaja na istoriju slovenačkih zemalja i šireg balkanskog regiona. Naprotiv, njihovo kratkotrajno, ali izuzetno intenzivno postojanje ostavilo je dubok i trajan pečat na političkom, ekonomskom i kulturnom pejzažu. Njihov uspon, koji je na kratko prekinuo dominaciju Habsburgovaca u južnoalpskom prostoru, stvorio je presedan i ideju o lokalnoj, autohtonoj moći koja je mogla da se suprotstavi carskim i kraljevskim hegemonima. Ova ideja, iako potisnuta nakon njihovog pada i potpunog preuzimanja celjskih poseda od strane Habsburgovaca, ostala je u kolektivnom pamćenju kao simbol nekadašnje lokalne suverenosti.
Dugoročno istorijsko nasleđe Celjskih grofova ogleda se pre svega u njihovoj ulozi u konsolidaciji teritorija koje su činile jezgro kasnije slovenačke nacije. Iako su Celjski bili multinacionalna feudalna porodica, njihovi posedi su obuhvatali veliku većinu etnički slovenačkih zemalja, objedinjujući ih pod jednom vlašću, što je doprinelo formiranju osećaja regionalne posebnosti, ako ne i proto-nacionalnog identiteta. Njihovi gradovi, utvrđenja i putevi su stvorili ekonomsku i administrativnu mrežu koja je, preživjevši nestanak grofova, postala osnova za budući razvoj. Čuveni grb Celjskih – tri zlatne zvezde na plavoj pozadini – danas je sastavni deo grba Republike Slovenije, snažan simbol kontinuiteta i istorijskog pamćenja. Ovo je najvidljiviji dokaz njihove trajne kulturne i simboličke važnosti za slovenačku državnost.
Arhitektonska zaostavština Celjskih je takođe impozantna. Mnogi zamkovi, poput celjskog Starog grada, dvorca Ptuj ili dvorca Žovnek, i danas svedoče o njihovoj moći i građevinskoj aktivnosti. Ove tvrđave nisu bile samo vojna uporišta, već i centri administracije, dvorskog života i kulture, oblikujući urbani i ruralni pejzaž. Iako je većina njih danas u ruševnom stanju ili značajno preuređena, njihovi temelji i zidine i dalje pričaju priču o vremenu celjskih grofova. Njihovo pokroviteljstvo nad Crkvom, posebno osnivanje Pleterske kartuzije, ostavilo je trajan religijski i kulturni trag, očuvavši duhovnost i umetnost u regionu.
Povezanost Celjskih grofova sa Primožem Trubarom, "glavnom ličnošću" ovog osvrta, iako hronološki udaljena, suštinski je duboka u širem kontekstu slovenačke istorije. Primož Trubar (1508–1586), vođa slovenačke reformacije i autor prve štampane knjige na slovenačkom jeziku (1550), živeo je vek i po nakon izumiranja Celjskih. Njegovo delo je ključno za formiranje slovenačkog književnog jezika i nacionalne svesti. Svet u kojem je Trubar delovao bio je svet Habsburgovaca, koji su, nakon Celjskih, čvrsto preuzeli kontrolu nad slovenačkim zemljama. Međutim, Trubar se nije pojavio u vakuumu. Ekonomska i društvena struktura, urbani centri i relativna regionalna kohezija koju su Celjski pomogli da se stvori, pružila je platformu za kasnije kulturne i verske pokrete.
Iako su Celjski bili feudalci germanskog kulturnog kruga, njihova vladavina nad slovenačkim življem i ekonomski razvoj koji su podsticali stvorili su uslove za kasniju diferencijaciju i buđenje svesti o lokalnom jeziku i identitetu. Trubarov pokret, koji je naglašavao upotrebu narodnog jezika u religiji i obrazovanju, bio je odgovor na potrebe naroda koji je vekovima živeo pod različitim gospodarima, ali je održao svoj jezički i kulturni identitet. Možemo reći da je doba Celjskih grofova bila faza u kojoj su se postavljali temelji za kasniju istorijsku formaciju slovenačkog naroda. Njihova nezavisnost, iako kratkotrajna, demonstrirala je potencijal za autohtonu političku snagu u regionu. Trubar je, u drugom istorijskom kontekstu, u epohi reformacije, preuzeo štafetu borbe za poseban identitet, ali ne više kroz feudalnu moć i oružje, već kroz jezik, veru i obrazovanje. Nasleđe Celjskih tako predstavlja neophodan deo slovenačke istorijske naracije, deo slagalice koja je kroz vekove dovela do stvaranja samostalne slovenačke države i kulture koju je Primož Trubar, svojim revolucionarnim delom, u velikoj meri definisao i ovekovečio. Njihov uspon i pad tako nisu samo priča o jednoj porodici, već i o kolektivnoj sudbini jednog naroda.
Reference
Mlinarič, Jože. Celjski grofje in njihovi posesti na Slovenskem. Celje: Zgodovinsko društvo, 1999.
Štih, Peter. Slovenska zgodovina do razsvetljenstva. Ljubljana: Modrijan, 1997.
Koren, Antonija in Tine. Celjski grofje v slovenski zgodovini. Ljubljana: Celjska Mohorjeva družba, 2010.
Klinar, Ivan. Celjski grofje: Zgodovina in legende. Celje: Založba obzorja, 1992.
Kos, Dušan. Pád Velkého Východu: Konec lucemburského impéria a vzestup Celjských. Praha: Argo, 2016. (Iako na češkom, sadrži opsežnu analizu položaja Celjskih)
Trubar, Primož. Katekizem in Abecednik. Tübingen: Ulrich Morhart, 1550. (Primarni izvor koji prikazuje kontekst Trubarovog delovanja, relevantno za poglavlje 5)
Piccolomini, Enea Silvio. Historia Bohemica (Hronika iz 15. veka, sadrži podatke o Ulrihu II i događajima tog perioda).
Habjan, Vlado. Zemljepisni atlas Slovenije. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1998. (Za geografski i demografski kontekst srednjovekovne Slovenije).
FUSNOTE & OBJAŠNJENJA
Izvor i kritička analiza: Mlinarič, Jože. Celjski grofje in njihovi posesti na Slovenskem. Celje: Zgodovinsko društvo, 1999. ↩
Izvor i kritička analiza: Štih, Peter. Slovenska zgodovina do razsvetljenstva. Ljubljana: Modrijan, 1997. ↩
Izvor i kritička analiza: Koren, Antonija in Tine. Celjski grofje v slovenski zgodovini. Ljubljana: Celjska Mohorjeva družba, 2010. ↩
Često postavljana pitanja (FAQ)
Ova naučno-istorijska studija analizira ključne geopolitičke, vojne i društvene dinamike koje su pratile temu 'Celjski grofovi: Uspon i pad najmoćnije plemićke porodice na tlu Slovenije', sa posebnim fokusom na dalekosežni uticaj na balkansku civilizaciju.
Za analizu teme 'Celjski grofovi: Uspon i pad najmoćnije plemićke porodice na tlu Slovenije' korišćene su sačuvane srednjovekovne hronike, vladarske povelje, diplomatski arhivski spisi i radovi eminentnih balkanologa i istoričara.
Balkanska istorija u okviru teme 'Celjski grofovi: Uspon i pad najmoćnije plemićke porodice na tlu Slovenije' bila je ne raskidivo povezana sa širim evropskim tokovima – od odnosa sa Vizantijom i Osmanskim carstvom do velikih evropskih sila.
